Оптужба МПФ-а је истакла да су полицајци који су радили у општинама Жоинвил и Бара Веља контролисали услуге које нуде компаније за вучу аутомобила који су пали или су заплењени на путевима. Заузврат, шлепери су морали да плате агентима у просеку 40% вредности услуга.
ОГЛАШАВАЊЕ
Случај је истраживао ПРФ, а касније је постао истрага Федералне полиције. Жалба коју је понудило МПФ стигла је до 16 полицајаца у истом региону. Исплате су, према истрагама, вршене у готовини, чековима, па чак и банковним депозитима. Откривене чињенице дешавале су се од средине 1990-их до децембра 2000. године.
Жалба је индивидуализовала понашање. Против Силвинеи Васкуес, МПФ је истакао да је он, „делујући у конкуренцији и јединственој сврси“ са осталим полицијским службеницима, „захтевао, за себе и друге, директно, у вршењу својих функција, неприкладне предности од пружалаца услуга шлеповања које се састоје од износи који су варирали око 40% вредности услуге”.
У жалби су, на основу нарушене банкарске и пореске тајне, детаљно наведене три признанице сумњивог порекла на рачун Силвинеја Васкеса. Један од њих, за 1,5 хиљада Р$ (хиљаду и петсто реала).
ОГЛАШАВАЊЕ
Оптужба за претњу је такође одмерена Силвинеију, према информацијама добијеним од једног од возача шлепера који се жалио: „(...) Васкуес му је запретио поготком у чело и да упозори (другог подносиоца жалбе) да се брине о себи, јер није имао шта да изгуби. Тврди да су проблеми између ПРФ-а и компаније његовог шефа настали јер његов шеф више не даје провизије ПРФ-овима, јер они раде само са осигуравајућим кућама”.
Нико није кажњен
Случај никада није пресуђен, пошто је Савезни суд Санта Катарине признао застарелост за већину поменутих кривичних дела. Притужбу је правосуђе примило 30. марта 2011. године, а већина истражених чињеница била је пре марта 1999. године.
(цом Естадао Цонтент)
